Nikolin otac Siniša, međutim, kaže da je njegov sin bio voljan da popravi tu ocenu, da zbog toga nije kinjio sina i da ništa nije ukazivalo da će dečak dići ruku na sebe iz tako banalnog razloga.
Svi pitaju: "Zašto?"
Mnogobrojni rođaci i prijatelji porodice Marković juče su ispratili na poslednji počinak nesrećno stradalog mališana. Reč koja se najčešće čula u povorci je "zašto", ali niko nije imao odgovor na to pitanje, čak ni Nikolini roditelji.
Siniša Marković nam je kroz suze ispričao da on i supruga Sandra, koja je u sedmom mesecu trudnoće, nisu primetili nikakvu promenu u ponašanju kod njihovog sina.
Informer Nikolin otac Siniša Marković
- Ništa nije nagoveštavalo tragediju... Tačno je da smo razgovarali o njegovom učenju, ali reč je samo o jednoj jedinoj slaboj oceni. Nikola je tokom raspusta učio kako bi, čim krene nastava u drugom polugođu, mogao da popravi tu ocenu. Sve je to ukazivalo da smo razgovorom rešili sve i da Nikola ide dalje... - priča Siniša.
"Ne mogu više da podnesem kritike zbog te loše ocene. Sada više nećete imati koga da kritikujete... Nadam se da će vas sledeće dete usrećiti i da će biti bolji nego ja. Nemam ništa više da vam ostavim, osim ušteđevine od 15 evra..."
Potresno pismo je čuvao do prve prilike kad bude ostao sam u kući, a to se dogodilo u ponedeljak, oko 18 sati. Mališan je pucao sebi u usta, a smrt je bila trenutna. Njegovo telo, u lokvi krvi, pronašle su majka Sandra i mlađa sestra. Kad je videla mrtvog sina, Sandra se onesvestila od šoka, a kad je ubrzo došla sebi, pozvala je muža.
- Bio sam tog dana u planini, zbog seče drva za ogrev. Živimo od toga... U sumrak me pozvala supruga, signal je bio loš, pa nisam razumeo svaku reč, ali sam shvatio da se nešto loše dogodilo i požurio sam kući... Tad sam video šta se desilo... - kazao je bolom skrhani otac.
Sandra je juče jedva stajala od bola pored belog kovčega u kom je bio njen sin. Kada je kovčeg iznet iz kuće, dvorištem se prolomio Sandrin vrisak, dok je njena majka u očaju pokušavala da zadrži ljude koji su odnosili telo njenog unuka na groblje.
Porodica Marković, inače, nije imućna, ali je veoma poštovana u Medveđi i okolini. Siniša je posle rata na Kosovu 1999. godine došao u okolinu Medveđe, u selo Crni Vrh. Tamo je upoznao Sandru, koja je u taj deo Srbije došla nakon što je proterana tokom zločinačke akcije "Oluja" iz Hrvatske 1995.
Posle kraćeg zabavljanja, Siniša i Sandra su se venčali i započeli zajednički život. Bili su u početku podstanari, ali Sinišine vredne ruke uspele su da zarade dovoljno da kupe kuću u naselju Negosavlje. Tu su dobili Nikolu, a zatim i ćerku. Sastavljali su kraj s krajem, ali su ipak bili srećni zbog dece, kojoj su bili posvećeni.
Kad se desila tragedija, policija je morala da obezbeđuje kuću Markovića zbog rizika da Siniša iz očaja digne ruku na sebe. Sandra je takođe u teškom stanju i pod stalnim je nadzorom lekara, kako od stresa ne bi imala spontani pobačaj.
No comments